1

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
РЕКТОРАТ УНИВЕРЗИТЕТА
ОДБОР ЗА ПРОФЕСИОНАЛНУ ЕТИКУ
Б Е О Г Р А Д 11000
Студентски трг 1

Предмет: жалба академика проф. др Душана Теодоровића, из Београда,
Универзитет у Београду Саобраћајни факултет, Војводе Степе 305 и САНУ, Кнез
Маихаилова 35 и других, против одлуке Наставно-научног већа Факултета
организационих наука донете дана 8. маја 2019. године, поводом оспоравања
самосталности и аутентичности докторске дисертације Синише Малог, под називом
„Креирање вредности кроз процес реструктуирања и приватизације – теоријске
концепције и остварени резултати у Србији“, из Београда, адреса Синише Малог на
радном месту: Влада Републике Србије, Министарство финансија – министар
финансија у Влади Републике Србије, Београд 11000, Кнеза Милоша 20.

На основу чл. 6. ст. (1) у вези са чл. 3 ст. (1) Правилника о поступку
утврђивања неакадемског понашања, који је донео Сенат Универзитета у
Београду 22. јуна 2016. године, Одбору за професионалну етику Универзитета у
Београду, подносим

ЖАЛБУ
против одлуке Наставно-научног већа Факултета организационих наука у
Београду од 8. маја 2019. године, којом је прихваћен извештај органа за
професионалну етику тог Факултета, а на основу Стручног мишљења Kомисије, у
саставу: проф. Др Дејан Ерић, проф. Др Винко Канџија, проф. Др Томаж Чатер и
проф. Др Драган Микеревић, поднесеног 3. априла 2019. године и утврђено да
докторска дисертација кандидата Синише Малог, под називом „Креирање
вредности кроз процес реструктуирања и приватизације – теоријске концепције и
остварени резултати у Србији“, одбрањена на Факултету организационих наука у
Београду, није резултат несамосталног и неаутентичног рада, због:
1) повреда поступка,
2) погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и
3) погрешне примене материјалног права.

 2

Овлашћење за подношење жалбе. На дан 27. фебруара 2018. група наставника и
научних радника поднела је захтев Ректорату Универзитета у Београду којим покреће
поступак за оцену аутентичности и самосталности докторске дисертације кандидата
Синише Малог, под наведеним насловом. Први потписник тог захтева је академик
проф. др Душан Теодоровић, који је захтев лично и непосредно предао Ректорату.
Пријем захтева је потврђен пријемним штамбиљем, са датумом 27. фебруар 2018. С
обзиром на велики број потписа, овај захтев ће у даљем тексту бити означен као „захтев
Теодоровића и других“ Уз захтев је поднесен и прилог.
Доказ: фотокопија захтева са пријемним штамбиљем; фотокопија прилога
предатог уз захтев
У прилогу захтева Теодоровића и других од 27. фебруара 2018. садржано је
образложење захтева, тиме што су наведени основи за сумњу да је докторат кандидата
Синише Малог резултат плагирања, тј. неовлашћеног преузимања делова раније
објављених радова трећих лица, без означавања тих делова на начин који је прописан
Законом о ауторском и сродним правима, као и аутономним актима Универзитета у
Београду. Захтев је поднесен Ректорату Универзитета у Београду, због тога што
докторске дипломе, после спроведеног поступка промоције, издаје Универзитет, а не
Факултет на којем је дисертација одбрањена. Подносиоцима овог захтева није познато
нити је о томе било ко од њих икад био обавештен, какав је био даљи поступак поводом
захтева – да ли је тадашњи ректор проследио захтев Факултету организационих наука,
да ли је овај захтев био основа за захтев Универзитета у Београду, поднесен преко
садашње ректорке проф. др Иванке Поповић, да ли је захтев прослеђен Одбору за
професионалну етику Унивезитета у Београду. Подносиоци захтева, као ни први
потписник захтева, академик проф. др Душан Теодоровић никад нису били обавештени
о томе како су органи Универзитета у Београду даље поступали поводом овог захтева.
С обзиром на то да је 27. фебруара 2018. године овај захтев поднесен, на основу чл. 6.
ст. (1) Правилника о поступку утврђивања неакадемског понашања Универзитета у
Београду, сваки од потписника захтева Теодоровића и других, има право на подношење
жалбе.
На основу одлуке Сената Универзитета у Београду, објављене 15. маја 2019.
године, Сенат је овластио ректорку Универзитета у Београду да, као жалбу
Универзитета, Одбору за професионалну етику Универзитета упути сваку жалбу било
ког лица запосленог на Универзитету, у било ком наставном звању, а која буде
приспела Универзитету до 24. маја 2019. године. Први потписник ове жалбе је
академик проф. др Душан Теодоровић, запослен је у звању редовног професора
Саобраћајног факултета Универзитета у Београду, а поред имена свих других
потписника биће означено да ли су у тренутку потписивања запослени у некој од
чаница Универзитета у Београду и у којој.
Сви докази и други прилози прикључени овој жалби, увршћени су у попис
писмена и достављени Универзитету у Београду и представљају саставни део ове
жалбе.

 3

1) Повреде поступка

(a) У Стручном мишљењу које је горе назначена група од четири стручњака
поднела Факултету организационих наука (даље: ФОН) на дан 3. априла
2019. године, на стр. 8, тачка 2. наводи се да је у поступку пријављивања,
одобрења и израде спорне докторске дисертације било „одређених
административних и техничких пропуста“ и оцењује се да кандидат за те
пропусте не сноси никакву одговорност, већ да се одговорност може
приписати институцији тј. ФОН-у. Оваква оцена је непотпуна. Наставнонаучно веће и етички орган ФОН-а је требало да утврде, на основу налаза
Стручне комисије, о којим се „административним и техничким“ пропустима
у овом случају конкретно ради, а своју оцену о томе да за те пропусте
кандидат не сноси одговорност, ови органи су били дужни да образложе. Ни
једно ни друго није учињено, чиме је поврђен чл. 7. ст. 2. Правилника о
поступку утврђивања неакадемског понашања.
(б) У Стручном мишљењу Стручне комисије на стр. 5. тачка 4, стоји следећа
тврдња: „Наша анализа је показала да је Кандидат користио поменуту
дисертацију као основ за израду свог рада“. Реч је о дисертацији Стефаноса
Хаилемариама, која се изрично помиње на почетку ове тачке Стручног
миљења. Даље, на стр. 9. тачка 7. Стручног мишљења, стоји да је „Кандидат
користио овај рад као полазну основу у обради појединих питања“. У истој
овој тачки се даље каже да је „евидентно … да поменути рад није наведен у
списку коришћених извора“. Ова два цитирана става Стручне комисије су
логички противречна. Наиме у првом (стр. 5. тач. 4) Комисија каже да је
спорна докторска дисертација, дакле дисертација у целини, заснована на
тези С. Хаилемариама, док се само четири странице касније (стр. 9, тач. 7)
тврди да је исти рад С. Хаилемариама коришћен као полазна основа (ма шта
то значило!) за обраду само појединих питања, при чему та „поједина
питања“ у Стручном мишљењу нису наведена, а морала су бити. Најзад,
тврдње Стручне комисије кулминирају изношењем става да је „евидентно“
да рад С,. Хаилемариама уопште није увршћен у списак литературе. Из овако
презентираног Стручног мишљења не може се поуздано закључити да ли је
цела спорна дисертација кандидата Малог заснована на дисертацији С.
Хаилемариама, или су то поједини њени делови, а ако су делови – који су.
Чињеницу да рад С. Хаилемариама уопште није увршћен у списак
литературе, Стручна комисија је само евидентирала, али је пропустила да
оцени овакав поступак. Комисија се морала изјаснити о томе да ли овакав
поступак сматра резултатом немара или намере кандидата Малог, а такав
закључак је неопходан приликом оцене самосталности и аутентичности
докторске дисертације. У сваком случају, тврдње Стручне комисије изнесене
у наведене две тачке су међусобно противречне, а та противрешност
представља повреду чл. 7. ст. (2) алинеја прва Правилника о поступку

 4

утврђивања неакадемског понашања, будући да стручно мишљење мора
садржавати, поред осталог, „образложене примедбе на оригиналност
дисертације“. Ове примедбе не само да нису образложене – оне су међусобно
противречне, тј. тврдње Стручне комисије на стр. 5. тачка 4. су у
супротности са тврдњама на стр. 9. тачка 7. Стручног мишљења.
(в) У чл. 5. ст. (4) Правилника о поступку утврђивања неакадемског
понашања, одређује се састав Стручне комисије, а нарочито научне и стручне
квалификације које чланови комисије морају имати, као и својства која не
смеју имати да би се обезбедила непристрасност комисије. У конкретном
случају, Стручна комисија није у мишљењу, а ни Наставно-научно веће, као
ни етички орган ФОН-а, у својим одлукама нису изнели образложење о
компетенцијама чланова Стручне комисије, нити околностима које
обезбеђују њену непристрасност, с обзиром на тему и садржину спорне
дисертације, што отвара и већ је отворило питање компетенције чланова
Стручне комисије. Наиме, не само о научном доприносу тезе Синише Малог,
већ и о компетенцијама чланова Стручне комисије сумњу буди чињеница да
та Стручна комисија као значајан допринос спорне дисертације наводи
преглед литературе. Преглед наведене литературе Синише Малог није његов
преглед, већ је преузет од др Стефаноса Хаилемариама. Има материјалних
грешака које сумњу потврђују. На пример, кандидат цитира рад Cappelli и
Konijnenberg [1995], као да се ради о две особе, иако је у питању један аутор
(Cappelli-Konijnenberg).

2) Погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање

Стручно мишљење, а на основу њега одлуке етичког органа и Наставно-научног
већа ФОН-а, засновани су на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању. То
се пре свега односи на обим плагијата, тј. неовлашћеног преузимања туђих текстова,
као и на начин преузимања у спорној докторској дисертацији кандидата Синише
Малог.
Метод рада Сручне комисије не може се оценити као непристрасан. Стручна
комисија је формирана решењем декана ФОН-а од 20. фебрауара 2019. године и добила
је задатак да испита оригиналност докторске тезе Синише Малог, а не да брани
Синишу Малог. Прва реченица извештаја Стручне комисје ФОН-а гласи: „... именовани
смо у у састав Стручне комисије за процену оригиналности докторске дисертације др
Синише Малог...“. Поред тога што указује на то да би та комисија требало да преиспита
оригиналност тезе Синише Малог, већ сама прва реченица извештаја Стручне комисије
садржи материјалну грешку.: „На почетку је битно да истакнемо како је Стручна
комисија свој рад засновала на научним и професионалним критеријумима,
уважавајући међународне стандарде…“ Из образложења свих разлога ове жалбе
(повреде поступка, погрешно и непотпуно утврђено чинјенично стање и погрешна
примена материјалног права) и приложених доказа, показаће се да рад Комисије није у

 5

свему био заснован на научним и професионалним критеријумима, нити су уважени
међународни стандарди.

(а) Недопуштено преузимање делова текста из дисертације Стефаноса
Хаилемариама
Погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, које се излаже у овој тачки је
засновано на детаљној анализи коју је израдио проф. др Раша Карапанџа, редовни
профеор и шеф катедре за финансије на ЕБС Универзитету у Висбадену (Wiesbaden) и
редовни гостујући професор на Њујоршком универзитету (NYU).
Дисертација аутора Стефаноса Хаилемариама, под насловом „Corporate Value
Creation, Governance and Privatisation: Restructuring and Managing Enterprises in
Transition – The Case of Eritrea“ одбрањена је на Универзитету у Гронингену,
Холандија, 2001. године, те у односу на спосрну дисертацију С. Малог представња
раније настало ауторско дело.
„University of Groningen Corporate value creation, governance and privatisation
Hailemariam, Stifanos IMPORTANT NOTE: You are advised to consult the publisher's version
(publisher's PDF) if you wish to cite from it. Please check the document version below.
Document Version Publisher's PDF, also known as Version of record.
Publication date: 2001 Link to publication in University of Groningen/UMCG research
database
Citation for published version (APA): Hailemariam, S. (2001). Corporate value creation,
governance and privatisation: restructuring and managing enterprises in transition. Groningen:
s.n“
Дисертација
С.
Хаилемариама
доступна
https://www.rug.nl/research/portal/files/10200006/thesis.pdf.

је

у

целини

на:

Ми, долепотписани смо детаљно упознати са анализом проф. др Раше Карапанџе
и прихватамо је као своју.
Прво, овај део жалбе указује на материјалне грешке извештаја Стручне комисије.
-

-

-

Стручна комисија је формирана решењем декана ФОН-а од 20. фебрауара 2019.
године и добила је задатак да испита оригиналност докторске тезе Синише
Малог. Стручна комисија је анализирала тезу употребом софтвера TurnitIn и
након елиминације поређења извора који су настали након тезе установила је
да је проценат копираног текста око 14 %.
У оригиналној анализи коју је објавио професор Карапанџа јасно је наведено да
је професор Карапанџа користио два софтверска пакета, iThenticate и TurnitIn.
Такође је показао да, уколико се упоредо користе та два софтверска пакета,
проценат копираног текста је чак и већи, и износи 16 %.
Стручна комисија даље закључује да је, пошто је Синиша Мали током писања
ове докторске тезе, био помоћник министра за привреду и шеф Агенције за

 6

приватизацију (што му се узима као олакшавајућа околност!), из ових 14 %
текста (које је Комисија пронашла) потребно искључити око 7%, јер је
толико Синиша Мали без цитирања копирао из закона и других извора државне
управе. На основу тога Комисија закључује да је Синиша Мали копирао 6,97
% текста, иако је иста та Комисија пронашла да је обим преузимања 14 %.
Оваква констатација је противна европској и светској пракси у третирању
плагијата. Сличан случај се десио у Немачкој, у случају бившег министра
одбране Немачке Цу Гутенберга, који је у својој тези копирао текстове и из
докумената и закона које је израдило његово Министарство. Та чињеница није
узета као олакшавајућа околност. Напротив, то што министар користи
положај моћи и ресурсе државе у писању своје докторске тезе је узето као
отежавајућа околност. Свакако да министар или било који руководилац
нема право ауторства на све што напишу или произведу његови подређени.
Друго, у анализи докторске тезе Синише Малог, коју је професор Карапанџа објавио
на сајту „Пешчаника“, изнети су докази да је Мали од речи до речи превео делове тезе
др Стефаноса Хаилемариама посвећене реструктурирању и приватизацији у Еритреји.
Стручна комисија је анализирала доказе које је изнео и професор Карапанџа и
закључила да је Синиша Мали из те тезе директно превео „у максималном обиму од
3% до 4%“и унео у своју докторску тезу. Стручна комисија је утврдила како Синиша
Мали у референцама уопште није навео тезу о Еритреји као извор, али је
закључила како је Синиша Мали тезу о Еритреји „користио као полазну основу“, те да
је Мали у својој тези чак прецизније цитирао оригиналне радове од самог
Хаилемариама у његовој тези.
Чињеница да Комисија тврди да је пронашла само 3% до максимално 4%
поклапања текста са тезом о Еритреји, јесте доказ да та Комисија није схватила
свој задатак као обавезу да испита оригиналност тезе Синише Малог, већ да
обезбеди његову одбрану.
У оригиналној анализи професора Карапанџе нису објављени сви плагирани делови
пронађени у тези Синише Малог.
У оквиру ове жалбе износимо до сада необјављене доказе да је Синиша Мали
директно превео из докторске тезе др Стефаноса Хаилемариама много више од
максималних 3% до 4% које Стручна комисија признаје. Ове чињенице о плагирању
тезе С. Хаимелариама нису нове чињенице, јер је Стручна комисија могла да их
утврди коришћењем софтвера TurnitIn. Међутим, те плагиране делове текста
Стручна комисија није самостално пронашла, што такође доводи у питање
озбиљност и темељност њеног рада.
Треће, нови налази др Р. Карашанџе садрже пет група плагираних делова
дисертације С. Хаилемариама, пренесених у рад С. Малог.
У првој групи су текстови који представљају дословни превод са енглеског
језика којим је писана дисертација С. Хаилемариама, на српски језик, којим је
писана наводна дисертација С. Малог, а докази о томе налазе се у прилогу
означеним као Прилог #1.

 7

Приликом читања овог прилога, ваља нарочито обратити пажњу на бесмислене
преводе и примере неадекватне стању у Србији, зато што су преписани из дисертације
која се односи на Еритреју:
-

-

у Прилогу #1, на стр. 7 је пример бесмисленог буквалног превођења које је
лошије и од аутоматизованог превода помоћу сервиса Google Translate. Овај
пример додатно доказује постојање намере, или бар озбиљног немара.
у Прилогу #1 на стр. 11 види се како Синиша Мали наводи пример ланца
вредности, директно преводећи пример о узгајивачима памука из тезе др
Хаилемариама, посвећене Еритреји. У случају Еритреје тај пример је смислен јер
је Еритреја почетком двадесетог века била један од највећих произвођача памука
на свету. Данас око 30% пољопривредних засада чини памук и доминантна је
биљна култура у тамошњој пољопривреди. Др Хаилемариам у свом емпиријском
делу тезе говори о узгајивачима памука у Еритреји. У Србији се памук уопште не
гаји. Овај пример јасно указује на постојање намере плагирања, али указује и на
невероватну интелектуалну лењост, јер је С Малом било тешко заменити памук
малинама.
Доказ: Прилог #1.

Stefanos Hailemariam
In line with the above arguments
also,
Cappelli-Konijnenberg
[1995] identified five individual
structures that help in value
creation, that is, asset structure,
capital
structure,
governance
structure, cost structure and
organisation struc- ture. The
asset
structure
shows
the
composition of the total assets the
firm exploits to realise its goals.
The capital structure deals with
the form and rela- tive amounts in
which securities should be issued
to finance investments. It refers to
a mixture of long-term debt and
equity the firm uses to finance its
operations. Capital restructuring
changes
this
mixture.
The
governance
structure is the
different sets of incentives; safeguards and disputes resolution
process- es used to control and
co-ordinate the actions of various
stakeholders.
An
ideal
governance
system
gives

„Siniša Mali“
Dva
autora,
Cappelli
i
Konijnenberg, su identifikovali pet
pojedinačnih struktura koje pomažu
u stvaranju vrednosti: struktu- ra
imovine,
struktura
kapitala,
upravljačka
struktura,
struktura
troškova
i
organizaciona
struktura41.
Struktura
imovine
pokazuje
strukturu
ukupnih
sredstava kompanije koje ona
koristi kako bi ostvarila svoje ciljeve. Struktura kapitala se bavi
formom i relativnim iznosima
pojedinačnih eleme- nata kapitala
koji se koriste za finansiranje
poslovanja. Ova struktura se odnosi
na kom- binaciju pozajmljenog i
sopstvenog kapitala koji se koristi za
finansiranje poslovnih op- eracija.
Upravljačka struktura podrazumeva način zaštite i rešavanje sporova
u vezi procesa koji se koriste za
kontrolu i koordinaciju aktivnosti
različitih zainteresovanih strana.
Idealan sistem upravljanja pruža
menadžerima dovoljno slobode da

 8

managing di- rectors enough
freedom to work and make them
accountable for what they did.
The
cost
structure
includes
costs
of
operations
and
overheads.
Changes in cost
structures such as re-location of
labour-intensive production to
low-la- bour cost countries can
improve the profitability of
enterprises.
Organisation
structure such as the number of
divi- sions in an organisation can,
for
example,
affect
the
communication
flow
and
improving this by restructuring
might, therefore, create value for
the firm.

rade i da budu odgovorni za ono što
su
uradili.
Struktura troškova
uključuje troškove poslovanja i
ostale troškove. Promene u strukturi
troškova, kao što su realokacija
radno intenzivne proizvodnje u
zemlje sa niskim cenama rada,
mogu da poboljšaju profitabilnost
preduzeća. Konačno, organizaciona
struk- tura kao, na primer, broj
poslovnih jedinica u organizaciji,
može da utiče na tok komunikacije i
poboljšanje kroz proces restrukturiranja, čime je moguće stvoriti
dodatnu vrednost za kom paniju.

Rappaport [1986] advocated for
value based management to
create value in a business.
Copeland, Koller and Murrin
[1990]
also
argued
for
transforming
an
entire
organisation
into
a
value
maximising one using value
based management (VBM). Value
based management is an approach
to management whereby the
company’s overall aspirations,
analytical
techniques
and
management processes are all
aligned to help the company to
maximise its value by focusing
management decision making on
the key drivers of value.

Autor Rappaport se zalagao za
primenu
koncepta
upravljanja
zasnovanog na vrednosti (Value
Based
Management)
u
cilju
stvaranja vrednosti u poslovanju42.
Osim njega, autori Copeland, Koller
i Murrin su se takođe zalagali za
transformaciju čitave organizacije
sa ciljem maksimiziranja ostvarene
vredno-sti, koristeći isti pristup upravljanja zasnovan na vrednosti.
Ovi autori navode da je važan deo
upravljanja
zasnovanog
na
vrednosti duboko razumevanje o
tome koji faktori poslovanja u stvari
utiču na kreiranje vrednosti. Ovi
faktori, poznati kao pokretači ili
faktori vrednosti (Value Drivers),
utiču na finansijske performanse
preduzeća i njihovim upravlja-njem.

A focus on value creation implies
that decisions and actions are
judged in the context of how
much value they will create and
that value creating behaviour is
encouraged
throughout
the
organisa- tion. Establishing a
culture driven by value creation
demands
a
wide-reaching

Fokus na stvaranje vrednosti u
finansijskom smislu podrazumeva
da se odluke i aktivnosti prosuđuju
u kontekstu koliko vrednosti će
stvoriti, a da se ponašanje usmereno
ka kreiranju vrednosti ohrabruje u
celoj organizaciji. Uspostavljanje
kulture
vođene
u skladu sa
stvaranjem
vrednosti
zahteva

 9

organisational
transformation
and
in many cases,the most
radical change is required at the
top
of
the
organisation.
Monnery
[1995]argues
that
creating value is demanding and
that managers need to know
exactly what they are tar- geting:
how to measure value creation?
Managers need to understand
how to work towards that goal:
what are the drivers of value
creation? Managers also need to
discover how to encourage people
to do things differently.

dalekosežne
organizacione
promene. Autor Monnery tvrdi da
proces stvaranja vrednosti zahteva
da menadžeri razumeju koji su to
faktori vrednosti i na koji način treba
da podstaknu zaposlene da rade
stvari drugačije.

According to Knight [1998],
value is created in the operating
and invest- ment decisions that
managers make on a daily basis.
For
value
management
to
succeed, it has to be embedded
into the company’s decisionmaking mind- set. This means
attaining
a
high
level
of
managerial understanding on how
management can influence the
value the company creates. It
involves
the
translating
of
abstract
concepts
of
value
creation into meaningful day-today operating terms through the
use

Prema drugom autoru, vrednost je
kreirana operativnim i investicionim odlukama koje menadžeri
svakodnevno donose. Da bi upravljanje vrednošću uspelo, mora da
bude
ugrađeno
u
donošenje
svakodnevnih poslovnih odluka.
Ovo znači postizanje visokog nivoa
menadžerskog razumevanja o tome
kako menadžment može da utiče na
povećanje vrednosti kompanije i
prevođenje apstraktnih koncepata
stvaranja vrednosti u smislene
dnevne radne zadatke.

In this decade, consulting firms
are adopting new approaches of
value
based
financial
management systems to address
perceived problems of the existing
financial
management
systems. Stern & Stewart and Co.
[Stewart, 1991] intro- duced the
EVA™financial
management
system. EVA™ is defined as net
operating profits after tax less a
company’s
cost
of
capital
(including the costs of both
equity and debt) subject to a
number of adjustments to data
reported in financial statements.
Potential, according to Crum and

U poslednjih desetak godina, veliki
broj konsultantskih kuća je počeo
da primenjuje pristup finansijskom
upravljanju predu-zeća sa ciljem
kreiranja vrednosti. Jedna od njih je i
Stern and Stewart and Co., koja je
uvela pojam i model EVA u proces
upravljanja
(Economic
Value
Added
ili
dodata
ekonomska
vrednost). EVA se izračunava kao
neto rezultat iz poslovanja nakon
oporezivanja umanjen za cenu
kapitala.

Potencijal preduzeća se, prema

 10

Goldberg,
refers
to
the
company’s ability to generate
cash flows. High returns come
when managers allocate the
resources
of
the
firm
to
investments that generate net
increases in net assets that exceed
the minimum level necessary to
compensate investors for risk.
The potential of a company
depends on the innovation ability
and the implementation capacity
of the firm.

istim autorima, odnosi na sposobnost
preduzeća
da
generiše
novčane tokove. Veći
novčani
tokovi će biti ostvareni kada
menadžeri
alociraju
resurse
preduzeća
u
investicije koje
generišu povećanje neto imovine
koja prelazi minimalni nivo koji je
potreban
da
se
nadoknadi
investitorima za preuzeti rizik. Pri
tome, potencijal kompanije zavisi
od
mogućnosti
inovacija
i
sposobnosti implementacije pojedinih aktivnosti, odnosno projekata.

Innovation
ability
of
the
company
depends
on
the
management’s ability to find and
nurture
profitable
investment
opportunities
in
the
future.
Management must be able not only
to create a sufficient number of
new projects over time, but also
to abandon existing projects when
they no longer yield higher
returns
and
rechannel
their
resources to more profitable uses.
Some of the measures used in
measuring innovation ability are
earning power, cash flow margin,
profitability index, sales growth,
market share growth, R & D
expenditures as a percent of sales
and average number of patents
generated per year.

Mogućnost inovacija kompanije
zavisi od sposobnosti menadžera da
pronađu i neguju profitabilne investicione mogućnosti u budućnosti.
Menadžment mora biti u stanju ne
samo da stvori dovoljan broj novih
projekata tokom vremena, već i da
napusti postojeće projekte kada oni
više ne daju odgovajuću stopu
prinosa i kada se njihovi resursi
mogu koristiti u profitabilnije svrhe.
Neke od mera koje se koriste u
merenju mogućnosti inovacija su
zarađivačka moć, ostvareni poziti-vni
novčani
tokovi,
indeks
profitabilnosti, rast prodaje, rast tržišnog
učešća, visina troškova istraživanja i
razvoja, kao i prosečan broj patenata
stvorenih tokom godine.

Implementation capacity refers
to the company’s management
skill and resources to implement
projects successfully. The degree
of implementation capability of a
company depends on the extent
that the resources are available at
the time needed, at the location
required
and
in
the form
demanded. The factors that indicate implementation capability of
a com- pany are subjective and
not amenable to quantification.
Some of these measures are

Sposobnost
implementacije
se
odnosi na menadžerske veštine i
raspoloživost resursa neophodnih za
uspešnu
implementaciju projekata.
Stepen sposobnosti implementacije
zavisi od obima u kojem su resursi
dostupni na vreme, na zahtevanom
mestu i u zahtevanom obliku. Faktori
koji
ukazuju
na
sposobnost
implementa-cija
preduzeća su
subjektivni
i
ne
podležu
kvantificiranju. Neke od tih mera su
opšta znanja i veštine menadžmenta,
specifična marketing
znanja i

 11

general management knowledge
and skill, specific marketing
knowledge and skill, knowledge
of product qualities and skill,
technology
familiarity
and
sophistication
and
funding
capacity for new in- vestments.
The assessment of innovation
ability
and
implementation
capacity indicates the preferred
position is strength in both innovation
ability
and
implementation capacity. If the
position of the company is strong
in one of the dimensions and weak
in the other, corrective actions
need to be focussed on in the
problem area. If a firm is weak in
both
innovation
ability
and
implementation capacity, serious
con- sideration might be given to
liquidation. They have no chance
of succeeding in the long run
without major investment and
restructuring. Management then
needs to assess the company’s
resilience before deciding to
liquidate a company.
Resilience refers to the risk
associated with the future cash
flows. It is used as a surrogate
concept of risk. Risk can be
viewed as the likelihood that the
firm will not develop over time in
accordance with what investors
perceive to be its strategic targets.
Hostile forces may erode the firm’s
competitive position and perhaps
even threat its continued existence.
PARE refines the suggestion for
remedial action to focus more
explicitly on identified problems.
Two
strategically
significant
dimensions of risk focus on
different aspects of this possible
erosion: the vulnerability position
and the reserve capacity of the
firm.

veštine, znanja i veštine o kvalitetu
proizvoda,
dobro
poznava-nje
tehnologije i njena sofisticira-nost,
kao i pronalaženje kapaciteta za nove
investicije.

Svako preduzeće treba da teži da
bude jako u obe dimenzije – i
mogućnosti inovacija
i sposobnosti za njihovu implementaciju. Ako je pozicija preduzeća
jaka u jednoj a slaba u drugoj
dimenziji, neohodno je pre- duzeti
korektivne akcije. Ako je preduzeće slabo u obe dimenzije, ozbiljna
posledica ovakvog stanja može biti
njegova
likvidacija.
Takva
preduzeća nemaju nikakve šanse za
uspeh u dugom roku bez većih
investicija i restrukturiranja. U tom
slučaju, menadžment treba da
proceni stepen otpornosti kompanije
pre nego što odluči da je likvidira.

Otpornost kompanije se odnosi na
rizik koji je povezan sa budućim
novčanim tokovima. Koristi se kao
zamena za koncept rizika. Rizik se
može posmatrati kao verovatnoća
da se preduzeće neće razvijati
tokom vremena u skladu sa onim
što investitori smatraju da treba da
bude njegov strateški cilj. Neprijateljske
sile
mogu
ugroziti
konkurentsku poziciju preduzeća, a
mogu čak da budu i pretnja
njegovom daljem postojanju. Po
PARE
modelu,
dve
strateški
značajne dimenzije rizika koje su
povezane sa poslovanjem preduzeća su položaj ranjivosti i reze-rvni
kapacitet preduzeća.

 12

The vulnerability position of the
firm re- fers to the extent to which
hostile forces are perceived to
exist in the company’s operating
environment that could cause
significant
disruption
in
profitable opera- tions. This is the
"threat" dimension and it is a
major aspect of risk. What is
assessed is what could go wrong
and
the
concern
is
with
conceivable threats that would
hurt the company if they come
into play. Some useful indicators
of vulnerability are cash flow
concentration by products, sales
concentration by products, debt
maturity structure, fixed charge
coverage,
operating
leverage
(percentage change in earnings
before interest and taxes), pace of
technology change, cash flow
variability and sales variability.

Položaj ranjivosti preduzeća se
odnosi na stepen do kojeg se smatra
da postojeće neprijateljske snage u
poslovnom okruženju mogu da
prouzrokuju značajne poremećaje u
profitabilnosti
poslovanja
preduzeća.
Ovo
je
“pretnja”
dimenzija i glavni aspekt rizika.
Ono što se procenjuje je šta može da
pođe naopako, kao i moguće pretnje
koje bi mogle da ugroze poslovanje
kompanije. Neki korisni pokazatelji
ranjivosti su koncentracija novčanih
tokova
po
proizvodima,
koncentracija
prodaje
po
proizvodima, struktura dospelih
dugova,
tempo
promene
tehnologije, varijabilnost novčanih
tokova, kao i varijabilnost same
prodaje.

Obratite pažnju na besmislenost i nepismenost ovog
bukvalnog prevoda.

Google Translate servis ispravnije prevodi ovaj izraz na srpski.

https://translate.google.com/#view=home&op=share&sl=en&tl=sr&text=This%20is%20the%20%E2%80%9Cthreat%E2%80%9D%20
dimension

Reserve capacity refers to the
ability of the company to defend
adversity, to marshal resources

Rezervni kapacitet se odnosi na
sposobnost preduzeća da se odbrani
od
nepovoljnih
okolnosti,
da

 13

quickly
to
avoid
extremely
detrimental
consequences
of
disruptive events, and to survive
essentially intact when subjected
to disintegrative forces. Some
useful indicators of company’s
re- serve capacity are liquidity,
cash flow coverage, fungible
assets, decrease in costs if workers
are laid off, impact of production
shutdowns on cash requirements
and cancellation costs from
project abandonment.

rasporedi resurse brzo da bi se
izbegle štetne posledice nepovoljnih događaja, kao i da preživi u
slučaju kada
je podvrgnuto dezintegrativnim snagama. Neki korisni pokazatelji rezervnog kapaciteta kompanije su stepen likvidnosti, pokriće obaveza novčanim
tokovima, smanjenje troškova u
slučaju otpuštanja radnika, uticaj
obustavljanja
proizvodnje
koja
zahteva odliv gotovine, kao i
ukidanje pojedinih troškova kao
posledica napuštanja projekata.

The resilience position of a
company is assessed using the
combination of the threat side-the
vulnerability position-and the
defensive
side-the
reserve
capacity.
By
assessing
the
vulnerability and the reserve
capacity, management knows the
primary source of difficultieslack of reserve or too much
vulnerability or both-as well as
any strengths-sufficient reserves
or low vulnerability. Risk is a
negative
dimension
and
companies want to avoid it to the
extent that is prudent.

Prema
autorima
modela,
jak
potencijal i jaka otpornost pokazu-je
da je kompanija jak konkurent, kao i
da se zahteva budnost da se održi ta
pozicija. S druge strane, niska
otpornost i nizak potencijal pokazuju
da menadžment treba da razmotri
likvidaciju
ili, u najmanju ruku,
ozbiljno restrukturiranje. Evaluacija
kompanije u smislu potencijala i
otpornosti pomaže u identifikovanju
problema i ukazuje na korekcije koje
je potrebno preduzeti kako bi se
kreirala vrednost u poslovanju.

The overall evaluation of the firm
is done by assessing, the potential
and resilience dimensions. Strong
potential and strong resilience,
according to Crum and Goldberg
[1998], shows that the company
is strong competitor and vigilance
is required to maintain that
position. On the other hand, low
resilience and low potential shows
that the management should
consider liquidation or, at a
minimum, se- vere restructuring.
Evaluation of a compa- ny in
terms of its potential and
resilience helps in identifying
problems
and
indicates
corrections needed to create value.

Položaj otpornosti preduzeća se
procenjuje korišćenjem kombinacije pretnja - pozicija ranjivosti i
odbrana
rezervni
kapacitet.
Procenom ranjivosti i rezervnog
kapaciteta,
menadžment
je
u
sposobnosti da identifikuje osnovni
izvor problema - nedostatak rezervi
ili
previše
ranjivosti,
kao
i
potencijalne snage - dovoljne
rezerve ili nisku ranjivost. Po
modelu,
rizik
je
negativna
dimenzija i kompanije žele da ga
izbegnu u meri u kojoj je to mudro.

 14

According to Crum and Goldberg
(1998), PARE’s market focus and
its orientation towards what is
required
to
improve
competitiveness fit the situation in
the countries undergoing transition
to a market economy. It helps
managers
to
ask
the
right
questions, to identify the proper
priorities
and
to
determine
appropriate actions. In our study,
the Crum and Goldberg [1998]
model is used to identify variables
and their measures in designing
the conceptual framework of this
study. Moreover, it helps in
understanding the actions needed
to improve the potential and the
resilience
of
the
companies
studied. It highlights important
issues to be studied such as
management ability and skills in
creating value and it helps to identify primary sources of difficulties
and corrections needed to find and
nurture
value
creation
opportunities.

Kao zaključak, tržišni fokus PARE
modela i njegova orijentacija prema
onome što je potrebno da se poboljša
konkurentnost jednog preduzeća,
odgovara situacijama u zemljama
koje prolaze kroz tranziciju ka
tržišnoj ekonomiji. Model pomaže
da se utvrde faktori koji utiču na
povećanje potencijala i otpornosti
pojedinačnih kompanija. Osim toga,
model omogućava menadžerima da
postave
prava
pitanja,
da
identifikuju odgovarajuće prioritete i
da utvrde odgovarajuće akcije. U
procesu restukturiranja kompanija u
tranzicionim zemljama, elementi
ovog modela se mogu koristiti za
davanje odgovora na važna pitanja
kao što su sposobnosti i veštine
menadžera u kreiranju vrednosti,
identifikacija
osnovnih
izvora
teškoća
u
poslovanju, kao i
korekcije u poslovanju koje je
neohodno uraditi, a u cilju kreiranje
vrednosti kompanija.

 15

Porter’s Value Chain Model

Lanac vrednosti

According to Porter, [1985], the
profitabil- ity of a firm is
influenced by its industry structure
and by the strategic choice it
makes in positioning itself in the
indus- try. The first fundamental
determinant
of
a
firm’s
profitability is industry attractiveness. In any industry the rules of
compe- tition are embodied in five
competitive forces: the entry of
new competitors, the threat of
substitutes, the bargaining pow- er
of buyers, the bargaining power of
sup- pliers and the rivalry among
the existing competitors. These
five forces determine industry
profitability because they influence the prices, costs and required
invest- ment of firms in an
industry.

Lanac vrednosti je model koji je
kreirao Majkl Porter. Prema ovom
modelu, atrak- tivnost grane i
konkurentska prednost su glavni
izvori kreiranja vrednosti. Po ovom
modelu, prva osnovna determinanta
profitabilnosti jedne kompanije je
atraktivnost privredne grane u kojoj
posluje. U svakoj privrednoj grani
postoje pravila konkurentnosti koja
se odnose na mogućnost ulaska
novih konkurenata, opasnost od
supstitucije proizvoda, pregovaračku moć kupaca, pregovaračku moć
dobavljača, kao i rivalitet među
postojećim
konkurentima.
Ova
pravila
određuju
profitabilnost
grane, jer utiču na prodajne cene,
troškove poslovanja i neophodne
investici-je preduzeća.

The second basic determinant of
a firm’s profitability is its relative
position within its
industry.
Positioning determines whether a
firm’s profitability is above or
below the industry average. A
firm that can position itself well
may earn high rates of return
even though industry structure is
unfa- vourable and the average
profitability is therefore modest.
The fundamental basis of above
average performance in the long
run is sustainable competitive
advantage
Competitive
advantage
grows
funda- mentally if a firm is able to
create value for its buyers that
exceed the firm’s cost of creating
it. Superior value stems from
offering
lower,
but
more
profitable, prices than competitors
for
equivalent
benefits
or
providing unique benefits that

Druga
osnovna
determinanta
profitabilnosti kompanije je njena
relativna pozicija unutar privredne
grane. Pozicioniranje određuje da li
je profitabilnost preduzeća iznad ili
ispod proseka grane. Preduzeće
koje može da se dobro pozicionira
može ostvariti visoke stope prinosa,
čak i kada je struktura grane
nepovoljna
i
prosečna
profitabilnost skromna. Fundamentalna
osnova iznad prosečnih performansi u dugom roku je održanje
konkurentske prednosti.

Konkurentska prednost u suštini raste
ako je preduzeće u stanju da stvori
vrednost
za svoje kupce koja
prevazilazi troškove njenog kreiranja.
Postoje
dva
osnovna
tipa
konkurentske prednosti: cenovno
liderstvo i diferencijacija.

 16

more than offset a higher price.
There are two basic types of
competitive
advantages:
cost
leadership and differentiation.

The Porter’s value chain approach
describes a fundamental role of the
value chain in identifying sources
of
cost
leadership
and
differentiation. The value chain is
an approach that views the firm as
being a collection of discrete but
related activities. The term value
chain means all the activities that
add value, starting with product
design,
continuing
with
the
procurement of resources, then
with the steps in the production
process, and concluding with the
movement of the product from the
factory to the customer. The
objective of value chain analysis is
to move materials from vendors,
through production, and to the
customer at the lowest cost and
in the shortest time. The value
chain formulation focuses on how
these activities create value and
what determines their cost, giving
the firm considerable latitude in
determining how activities are
combined. Every firm is viewed as
a collection of activities that are
performed to design, produce,
market, deliver and support its
products (see figure A4-3 in the
appendices). Value activities are
divided into two broad categories,
primary activities and support
activities.

Porterov model opisuje osnovnu
ulogu lanca vrednosti u identifikovanju izvora cenovnog liderstva i
diferencijacije. Lanac vrednosti je
pristup koji posmatra preduzeće kao
skup diskretnih, ali povezanih
aktivnosti. Termin lanac vrednosti
označava sve aktivnosti koje dodaju
vrednost, počev od dizajna proizvoda, nabavke proizvodne opreme, samog proizvodnog procesa, a
zaključno sa kretanjem proizvoda
od fabrike do krajnjeg potrošača.
Cilj analize lanca vrednosti je
analiza kretanja sirovina od dobavljača, preko proizvodnje, do potrošača, po najnižoj ceni i u najkraćem
vremenu. Formulacija lanca vrednosti se fokusira na to kako ove
aktivnosti kreiraju vrednost i šta
određuje njihove cene, dajući
preduzeću značajne mogućnosti u
određivanju kako da ove aktivnosti
kombinuje. Preme Porterovom modelu, svako preduzeće se posmatra
kao skup aktivnosti koje se
obavljaju
za
projektovanje,
proizvodnju, tržište, isporuku i podršku
njegovih
proizvoda.
Vrednosne aktivnosti su podeljene
u dve široke kategorije – osnovne
(primarne) aktivnosti i aktivnosti
podrške. Sledeći grafikon prikazuje
osnovu Porterovog lanca vrednosti.

Primary
activities
are
the
activities involved in the physical
creation of the product and its sale
and transfer to the buyer as well as
after-sale
assistance.
Primary
activities
include,
inbound
logistics
(receiving,
storing,
material
handling,
inventory
control and others), operations

Osnovne aktivnosti su aktivnosti
koje su uključene u fizičko stvaranje proizvoda i njegovu prodaju i
transfer do kupca, kao i posleprodajne usluge. Primarne aktivnosti uključuju ulaznu logistiku (prijem, skladištenje, rukovanje materijalom, kontrolu inventara i drugo),
proizvodnju (aktivnosti u vezi sa

 17

(activities
associated
with
transforming inputs into final
product,
for
instance,
transforming cotton into cloth
needs blowing, spinning, weaving
and finishing), outbound logistics (storing and distribution to
buyers), marketing and sales
(advertising, promotion, sales
force, quoting, channel selection, channel relations, and
pricing), and service (installation,
repairs, training, parts supply, and
product adjustment).

transformisanjem sirovina u finalni proizvod), izlaznu logistiku
(skladištenje
i distribuciju
do
kupaca), marketing i prodaju (reklamiranje, promocija, prodaja, izbor
kanala prodaje i cene) i usluge
(ugradnja,
popravka,
obuka,
snabdevanje delovima i podešavanje proizvoda).

Support
activities
include
procurement (the function of
purchasing inputs used in the
firm’s value chain), technology
development (activities directed
to
improve
products
and
processes),
human
resources
management (recruiting, hiring,
training
development
and
compensation of all types of
personnel), and firm infrastructure
(general
management,
planning, finance, accounting and
others).

Aktivnosti
podrške
uključuju
nabavku (funkcija kupovine sirovina
koje se koriste u lancu vrednosti
preduzeća), razvoj tehnologije (aktivnosti usmerene na poboljšanje
proizvoda
i procesa), upravljanje
ljudskim resursima (zapošljavanje,
obuka,
razvoj
i
naknada)
i
infrastrukturu
preduzeća
(opšti
menadžment, planiranje, finansije,
računovodstvo i dr.).

A firm’s value chain is embedded
in a larger stream of activities,
that is, the value system (see
figure A4-4 in the appendices).
The
value
system
includes
suppliers’ value chains, the firm’s
value chain, channel value chains
and the buyers value chains.
Suppliers have value chains that

Sistem
vrednosti
uključuje
dobavljačev lanac vrednosti, lanac
vrednosti preduzeća, lanac vrednosti
kanala distribucije (prodaje) i lanac
vrednosti kupaca. Dobavljači imaju lanac vrednosti sa ciljem da
kreiraju i isporučuju kupljene
sirovine koji se koriste u lancu

 18

create and deliver the purchased
inputs used in a firm’s chain. For
instance, cotton farmers value
chain will affect the input cost of
a textile company. Linkages
between suppliers’ value chains
and a firm’s value chain provide
opportunities for the firm to
create value. In addition, many
products pass through the value
chain of channels (channel value)
on their way to the buyer and
these influence the firm’s own
activities. Channels perform such
ac- tivities as sales, advertising
and display that may substitute
for or complement the firm’s
activities. The channel mark-up
over a firm’s selling price
(channel value) often represents a
large proportion of the selling
price to the end user. Thus as with
suppliers’ linkages, co-ordinating
and jointly optimising with the
channels can lower cost or
enhance differentiation.

vrednosti preduzeća. Na primer,
lanac
vrednosti
proizvođača
pamuka će uticati na troškove
sirovina tekstilne kompanije. Veze
između
dobavljačevog
lanca
vrednosti
i
lanca
vrednosti
preduzeća pružaju mogućnosti za
preduzeće da kreira vrednost. Pored
toga, mnogi proizvodi prolaze kroz
lanac vrednosti kanala distribucije
na njihovom putu ka kupcu. Kanali
distribucije obavljaju aktivnosti kao
što su prodaja, oglašavanje i dr.
Trošak kanala distribucije, kao
sastavni
deo
prodajne
cene
preduzeća, često predstavlja veliki
deo prodajne cene za krajnjeg
korisnika. Na sledećem grafikonu je
prikazana
struktura
vrednosnog
sistema jednog preduzeća prema
Porteru.

U slučaju teze posvećene Eritreji, ovaj primer ima smisla, jer Hailemariam
govori i o uzgajivačima pamuka u Eritreji u empirijskom delu svoje studi- je.
U Eritreji uzgajanje pamuka igra bitnu ulogu još od 1930. godine kada je
Eritreja bila jedan od najvećih proizvođača pamuka na svetu. Danas je pamuk
najpopularnija biljna kultura u Eritreji i zasadi pamuka zauzimaju oko 30%
poljoprivrednog zemljišta u toj zemlji.
U slučaju teze koja govori o restruktuiranju i privatizaciji u Srbiji, primer
uzgajivača pamuka je potpuno neprimeren i besmislen. Pamuk se u Srbiji
uopšte ne uzgaja.

Porter’s value chain approach
provides a systematic way of
understanding the behaviour of
costs and revenues and the existing and potential sources of
differentiation.
With
cost
leadership, a firm sets out to
become the low-cost producer in
its industry. The firm has a broad
scope and serves many industries’
segments, and may even operate in
related industries. The firm’s

Porterov pristup lanca vrednosti obe
beđuje sistematičan način razumevanja ponašanja troškova i prihoda,
kao i postojećih i potencijalnih
izvora diferencijacije u odnosu na
konkurenciju.
Sa
cenovnim
liderstvom, preduzeće namerava da
postane jeftin proizvođač u svojoj
grani. Izvori cenovne prednosti
uključuju potragu za ekonomijom
obima, zaštićenom tehnologijom,
preferencijalnim pristupom sirovi-

 19

breadth is often important to its
cost advantage. The sources of cost
advantage include the pursuit of
economies of scale, proprietary
technology, preferential access to
raw materials and others. Cost
advantage results if a firm achieves
a lower cumulative cost of
performing value activities than its
competitors. The strategic value of
cost advantage hinges on its
sustainability. Sustainability will
be present if the sources of a firm’s
cost advantage are difficult for
competitors to replicate or imitate.
Cost advantage leads to superior
performance if the firm provides an
acceptable level of value to the
buyer so that its cost advantage is
not nullified by the need to charge
a lower price than competitors.

nama i drugo. Cenovna prednost
daje rezultate ako preduzeće ostvaruje niže kumulativne troškove
obavljanja vrednosnih aktivnosti od
svojih
konkurenata.
Strateška
vrednost cenovne prednosti zavisi
od njene održivosti. Održivost će
biti prisutna ako izvore cenovne
prednosti
preduzeća
konkurenti
teško mogu da ponove ili imitiraju.
Cenovna
prednost
dovodi
do
superiornih
performansi
ako
preduzeće pruža prihvatljiv nivo
vrednosti za kupce, na način na koji
njegova cenovna prednost nije
poništena zbog potrebe da naplati
nižu cenu od konkurencije.

In a differentiation strategy, a
firm seeks to be unique in its
industry along some di- mensions
that are widely valued by buyers. It selects one or more
attributes that many buyers in an
industry perceive as important
and then uniquely positions itself
to meet those needs. It is
rewarded for its uniqueness with a
premium price. Differentiation
can be based on the product itself,
the delivery system by which it is
sold, the marketing approach, and
a broad range of other factors. A
firm must truly be unique at
something or be perceived as
unique if it is to expect a
premium price. Differentiation
derives
fundamentally
from
creating value for the buyer
through a firm’s impact on the
buyer’s value chain.

U
strategiji
diferencijacije,
preduzeće teži da bude jedinstveno u
svojoj
delatnostii
u
nekoliko
dimenzija koje su široko cenjene od
strane kupaca. Preduzeće bira jedan
ili više atributa koje mnogi kupci u
grani vide kao važne i onda se
pozicionira da zadovolji te potrebe.
Preduzeće biva nagrađeno za svoju
jedinstvenost cenovnom premijom.
Diferencijacija može biti zasnovana
na samom proizvodu, sistemu
isporuke kojim se vrši prodaja,
marketinškom pristupu, kao i na
širokom spektru drugih faktora.
Preduzeće
mora
biti
istinski
jedinstveno u nečemu ili da se
doživljava kao jedinstveno, ako
očekuje
cenovnu
premiju.
Diferencijacija potiče suštinski od
stvaranja vrednosti za kupca kroz
uticaj preduzeća na lanac vrednosti
kupca.

Rappaport [1986, p.76], provided a
framework analysis for value
creation, that is indicated by him as

Model mreže vrednosti (Value
Network Model) kreirao je autor
Rappaport. Kao i do sada navedeni

 20

a “shareholder value network”.
Value creation addresses the
change in value over a period.
Rappaport [1986] Value Creation
Network Model is helpful in
answering the third research subquestion of this study because it
shows the determinants of value. It
also
provides
measures
of
performance which are needed for
answering the fourth research subquestion of this study, have
companies been creating value
during 1991-1997, to what extent
and how? In addition, this model
provides a framework for value
creation by restructuring operations,
investment,
and
financing, which are the kinds of
restructuring that are addressed in
the fifth research sub-question of
this study. The Rappaport model
was also used in acquisitions in the
western market economies and thus
may
also
be
helpful
in
understanding
privatisation
acquisitions.

modeli vrednosti, i ovaj model
pruža konceptualni okvir za analizu procesa kreiranja vrednosti
kapitala.
Kreiranje
vrednosti
kapitala preduzeća podrazumeva
promenu u visini njegove vrednosti
tokom određenog perioda. Navedeni model je od pomoći jer
ukazuje na osnovne determinante
vrednosti. Ovaj model pruža okvir
za kreiranje vrednosti restrukturiranjem, investiranjem i finansiranjem. Osim toga, model se može
koristiti u akvizicijama u tržišnim
ekonomijama, a time može da
pomogne i u razumevanju akvizicija u procesu privatizacije.

The “shareholder value approach”
estimates the economic value of
an investment by dis- counting
forecasted cash flows by the cost
of capital. The total economic
value of an entity such as a
company or business unit is the
sum of the value of its debt and
its eq- uity. The shareholder value
is the difference of the value of
the total firm and the mar- ket
value of debt. The total value of
the firm consists of three
components, that is, the present
value
of
cash
flow
from
operations during the forecast
period, “residual value” which
represents the present value of the
business attributable to the period
beyond the forecast period and
the current value of marketable
securities and other invest- ments
that can be converted to cash.

U svojoj osnovi, model koristi DCF
pristup merenju ostvarene vrednosti
kapitala. Model procenjuje ostvarenu vrednost kapitala za akcionare
diskontovanjem
proje-ktovanih
novčanih
tokova
korišćenjem
ponderisane prosečne cene kapitala
kao diskontnog faktora. Ovako
ostvarena vrednost predstavlja zbir
vrednosti akci- jskog (sopstvenog) i
pozajmljenog kapitala i označava
ukupnu vrednost kompanije. Vrednost samo akcijskog, odnosno
sopstvenog kapitala je razlika
između ukupne vrednosti kompanije i vrednostipozajm- ljenog kapitala, odnosno duga. Prema ovom
modelu, ukupna vrednost kapitala
jednog preduzeća se sastoji od tri
komponente: sadašnje vrednosti
budućih slobodnih novčanih tokova
u periodu projekcije, sadašnje
vrednosti
rezidualne
vrednosti

 21

nakon perioda projekcije, kao i
sadašnje tržišne vrednosti gotovine,
utrživih hartija od vrednosti i drugih
investicija
koje
se
mogu
konvertovati u gotovinu u ovom
trenutku.

У другој групи плагираних делова текста и идеја налазе се копиране
илустрације из тезе др Стефаноса Хаилемариама. Те илустрације заузимају
идентично место и распоред у параграфима и реченицама које је Синиша Мали од
речи до речи превео – доказ за то је у Прилогу #2.
Последња илустрација у Прилогу #2 на стр. 20 копирана је из брошуре
Агенције за Приватизацију и јасно показује да је Синиша Мали злоупотребљавао
положај, као и ресурсе државе у изради свог доктората. Та илустрација у брошури има
јасно назначеног аутора, кога Синиша Мали није уредно навео.
Доказ: Прилог #2.

 22

Stefanos Hailemariam

Figure Pentagon Framework for Assessing Restructuring Opportunities

Current Ma rket
Value

Current perceptions

   
   

Companyr value as is al restructured value

Re structuring

Framework

 

Potential value withinternal improvements 1 utential value with external improvements

Disposauaoquisajm
..

Source: Copeland, Keller and Murrin [1990, p. 3 

?Sini?a Mali"

Grai'ikon 2. Klanni faktol'i vrednosti poslovonjn komponije

Sula pin-n

innit?:

Flinn [omje?e
. .

 

23

?Sini?a Mali?

Gra fikan 5. Pentagun 

SADASFJA 11113133051"

 

 

   
   
     

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ukupnip ateneijal La 1:124:ij
rte-cine :ti
Teku?i gap pen ep-eiji
{p at: enj ene st na triiEtu]
Uplimalna
Trednu at
Tre?n? gt '13 kn"-
precinzee: 
'3 In'ug RE 
In h?u e"
Ma gu?na :ti
. ?nansij ska resn'uktu?ranja
Intern! ma guano :tt
rem-ukturiranja
Pu leneij ulna t'rednu 'zl
Pu reneijalna t'retinu at Ma euenasti Impzilala unlit-I1
I13 halt internih dezin?esti?nja inlerl?h i ekerernjh
pubuljitauj a ab-?izicija pubnlj??a uja

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stefan es Hailemariam

Figure 2314?3 The Porter's [1985] Generic 1ir'alue Chain model

 

FIRM INFRASTRUCTURE

 

HUMAN RESOURCE 

 

TECHNOLOGY 

 

PROCUREMENT

 

manure EBARKEIDTG SERVICE
LOGISTICS 

 

 

 

NE. The lowerlevel bulded items are called p?maryac??rf?es.
The tap levels= except the last level written in bold= are called Signparrac??i-?f?es.

Stefan as Hailem ariam

Figure [1 985] Value System

 

 

 

 

SUPPLIER FIRE CHANNEL BUER
CHAINS CHAIN CHAINS VALUE CHAINS

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stefan as Hailem ariam

 

 

 

 

 

 

 

 

24

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


mums KERR
OLDER Ca ital Gajns
CORP CRATE VALUE 
OBJECHVE i 
VALUATION CASH FLOW FROM DISCOUNI RATE DEBT
COLTPONENTS OPERATIONS
.Value . Sales Capital . Cast cf Capital
gnu-?: - 01?ng Prn?t luresunsut
VALUE durmicsn Margm .Fixed Capital
DRIVERS .lucume Tax Rate In?uem
.
DECISIONS 

Th: Sharthulders Valuv: Network Modal 1986, 

?Sini?a Mali"

Gl'afikun Dsnuva lanca vre?nus? ukvil'u preduze?a

 

DTRAETRUKTLRA A

 

ELELREEIA

 

RABBI 

 

 

 


LIAECA 11301301:ch A IZLAECA 
LDC-ISTIKA IPRDDAJA

 

 

 

 

 

 

 

 

25

"Sini?a Mali?

Gra?knn T. Sh'uktul'a sistema

 

"Sini?a Mali?

Gl'a?knn 9. Mode] until: vrednusti

Slab-BM nuv?nni tall:

    

 

 

 

 

G??nja 5113113
1 rash! prudaja [11w - hrtna
- Stump-usluvnng 5151;;
planimnug dubitka (Imam/ital: 
pariuda Panama 11th [1133111311 Elana
Btupa puma 5:31:15th
ma dubi?t

Puslum Invas?miuna Filmijslm

26

He Kova?evi? - Agencija 2a Privatizaciju

PREDMET, MODEL I METODI PRIVATIZACIJE

 

l1 PEAMET 

 

 

 

 




 

KAHHTAIIA
653 HAHHME
[p.u (nu 30% an. npanuiHE 

JABHH JAEHE 
TE 


Ill-30%



mum
[n rummamuanu
Punt-mp:-

BAHOCJIEHHM


AKHHJA

 

DD PRIVATIEACIJE

27

У трећој групи плагијата налазе се докази о директном copy – paste
плагирању. Синиша Мали је у својој тези копирао и стил слова: када др Стефанос
Хаилемариам подебља (bold) или искоси слова (italic), Синиша Мали у својој тези
такође подебља или искоси слова на идентичном месту у реченици коју је дословце
превео – доказ за то је у Прилогу #3.
Доказ: Прилог #3.

 Stefanos Hailemariam
strana 61.

In a differentiotion strategy. a firm seeks to be unique in its industry along some
dimensions that are widely valued by buyers. It selects one or more attributes that
many buyers in an industry perceive as important and then uniquely positions itself to
meet those needs. It is rewarded for its uniqueness with a premium price.
Differentiation can be based on the product itself. the delivery system by which it is
sold. the marketing approach. and a broad range of other factors. A firm must truly be
unique at something or be perceived as unique if it is to expect a premium price.
Differentiation derives fundamentally from creating value for the buyer through a
firm?s impact on the buyer?s value chain.

strana 62.

Safes growth is the percentage increment of sales expected in a period. It shows the
market growth potential of a company. Normally the higher the sales growth. the
higher the value of the company.

Operating profit margin is the ratio of pre-interest. pre-tax operating profit to sales.
The net profit is calculated by deducting cost of goods sold. selling and administrative
expenses ??om sales.

Fired topitotT investment is the money invested in acquiring long term assets such
as building. equipment. land and other long-term investments. Capital expenditures
include expenditures on new (and replacement 01) property. plant and equipment. The
incremental ?xed capital investment is defmed as capital expenditures in excess of
depreciation expense.

Working ropitotT invesnnent represents the net investment in accounts receivable.
invento1y. accounts payable. and accruals that are required to support sales growth.
Increases in working capital requirements reduce the value of a company.

The oorporote inoonte tor rote represents taxes on operating profit for a period
a fiscal year} that are either paid by instalments during the year or are a liability
at the end of the year. It is the amount of tax attributable to the operating profit. It
does not include taxes on interest income and other non-operating income items.

Cost of eopitoi: The appropriate rate for discounting the company?s cash ?ow
stream is the weighted average cost of debt and equity capital. Estimating the cost of
capital is essential for establishing the minimum acceptable rate of return or hurdle
rate that management should require on new investment proposals. Investments
yielding greater than the cost of capital will create shareholder value. while
those yielding less than the cost of capital will decrease shareholder value. The
relevant weight of debt and equity is based on the proportion that the firm targets for
its capital structure over the long-term planning period. The relevant rate for the cost
of debt is the long-term rate or yield to maturity which re?ects the rate currently

28

29

?Sini?a Mali?

strana 66.

swmegyi dyerencyacya preduze?e teii da bude jedinstveno svojoj dela?mostii 
nekoliko dimenzija koje su Simko cenjene 0d strane kupaca. Preduze?e him jedan ili
atn'buta koje nmogi kupci 11 gram Vida kao wine 1 onda se pozicionira da zadovolji
te potl?ehe. Pl?eduze?e biva nagl?adeno za svoju jedinstvenost cenovnom premijom.
Diferencijacija Inuit: biti zasnovana 1121 531110111 pmizvodm sistemu ispomke kojim se
prudaja= marketin?skom pristupu: kao ina Simkom spektm dmgih faktora. Preduze?e
mom biti istinski jedinstveno ne?emu ili da se doiivljava kao aka 
cenovnu premiju. Diferencijacija poti?e su?tinski 0d stvaranja wednosti za kupca km:
uticaj pl?eduze?a Ila lanac wednosti kupca.

strana 68.
Rasr prodaje je pl?ocenat pove?anja pmdaje koji se o?ekuje budu?nosti i pokazuje rast
trii?nog potencijala kompanije. Stu je ve?i potencijal rasta pruzzudajvs:= ve?a je i wednost

komp anij e.

Smpa ash-*arenag pas?mrmg rezulmm se izrahmava kao procenat ostvarene poslovne
dobiti odnosu 113 w?ednost os?warene prodaje posman?anom pen'odu.

Sropa poreza m1 dabir predstavlja iznos poreza koji se pla?a 11a ostvareni poslovni rezultat
za odl?edeni pen'od.

Invesricye Wajna abrma sredshra predstavljaju neto ulaganja 11 putraii?vamlja= zalihe=
dobavlja?e '1 aktivna wemenska 1?31:gl?alnifz?nja= koja su potl?ebna d3 podl?ie rast pmdaje.
Pove?anje iznosu potrebnom za fmansiranje trajnih obmih sredstava umanjuje wednost
kompanije.

Kapia?a?ne invesricye predstavljaju iznos sredstava koji je uloien 11 113133ka ?ksne

imcu?vim:= kao Stu su objektL 01311521113= zemljis?ste i ostale dugom?ne investicije.

Gena kapirafa predstavlja diskontnu stopu koja se koristi 2a diskontovanje nov?anih
tokova preduze?a i de?nisana je kao ponden'sani prosek cane pozajmljenog 1 cent:
odnosno sops?wenog kapitala. Pl?ocena CEIIE kapitala je 0d su?tinske vainosti
za uspostavljanje minimalno plihvatljive stopa prinusa ili stope koju menad?ment treba
da zahteva 0d novih investicionih ulaganja. Investicije koje daju ve?i p?nos 0d cent:

30

Четврта група плагијата показује не само намеру и несавесност кандидата
Малог, већ и Стручне комисије. Уместо да Стручна комисија наложи Синиши Малом
да се извини ауторима од којих је копирао и преписивао, она закључује да је Синиша
Мали чак боље цитирао оригиналне изворе од др Стефаноса Хаилемариама, од
кога је Синиша Мали од речи до речи превео више десетина страна, преузео велики
број илустрација, па чак и стил слова. Да је та тврдња Стручне комисије неистинита,
демонстрирано је у Прилогу #4, а и горе је овај пример већ поменут. Др Стефанос
Хаилемариам цитира рад „Cappelli-Konijnenberg [1995]“, док Синиша Мали у истој
реченици коју је директно превео, тај рад цитира као „Два аутора, Cappelli i
Konijnenberg, ...“ Ово је рад једног аутора J. van Cappelli-Konijnenberga. Из овог
примера је јасно да Синиша Мали није ни погледао рад који цитира, и да у ствари без
разумевања директно преводи др Стефаноса Хаилемариама. Али из овог прилога се
види и то да Стручна комисија ФОН-а није ово приметила, односно да није објективно
испитала плагијате Синише Малог.
Доказ: Прилог #4.

 31

Пета група плагијата није била у фокусу испитивања Стручне комисије.
Стручна комисија посебно истиче, задебљаним словима, да „у деловима I, V, VI и
Закључак“ не постоји „нити једна примедба, налаз или доказ путем којих се оспорава
оригиналност рада“.
Ова тврдња Стручне комисије je материјално нетачнa, али и небитнa. Када је
предавао тезу, Синиша Мали је потписао изјаву да његова теза у целини не крши
ауторска права као и да није користио туђу интелектуалну својину. Насупрот тој изјави
стоји чињеница да је, на пример, у горе наведеним, али и у главама II, III и IV свог рада
масивно копирао и од речи до речи преводио текст, прецртавао слике, па чак и стил
слова.
Да је тврдња и материјално нетачна показује се у Прилогу #5, где су предочени
докази да и у тим поглављима тезе Синише Малог постоје плагирани делови.
Доказ: Прилог #5.

 Tim Koller

32

?Sini?a Mali" - 5. poglavlje

Gra?kon 17. hiere uspesnosti poslovanja

Ihihlt 2

 

 

 

 

 

 

Measuring corporate performance POTIEBA. ZADUGORDCNIM mm
Greater need {at nan-ape prune-chin
long?term view Growth Multiyear mired-magma
of net discounted Diskomouam
Hi l"I probability . Hegllai'l' In! Rastneto dobiti .v - .
ofai nifitant Income flow or meta noL cemtoL
. 5 economic profit - 
Indus"? Cha nge 5 Dug iivnlni val-c investicije
TechnOIng 
- Regulation 
Net income. 5 ROIC minus 
Long life of return on economic profit . .
investments sales (one year) Nislm 12.: . [SmICE
Complexity of BRANBOM STANJA pro?ta
Greater need for balance sheet focus . O?mtm' mils].
(capital intens ity) . Nehelm'ne, uprama i mljiile

Working capital
Property, plant. and equipment

 

?e?lurnon invested capital minus weighled average coxlolupital

 

 

Exhibit 2 compares various measures of
corporate performance along two dimen?
sions: the need to take a longterm view
and the need to manage the company?s
balance sheet. Only discounted cash flow
valuation handles both adequately. Com?
panies that focus on this year's net income
or on return on sales are myopic and may
overlook major balance sheet opportuni?
ties, such as working capital improvement
or capital expenditure efficiency.

There are four essential management
processes that collectively govern the
adoption of VBM. First, a company or busi?
ness unit develops a strategy to maximize
value. Second, it translates this strategy
into short? and long?term performance
targets defined in terms of the key value
drivers. Third, it develops action plans and
budgets to define the steps that will be
taken over the next year or so to achieve
these targets. Finally, it puts performance
measurement and incentive systems in
place to monitor performance against
targets and to encourage employees to
meet their goals. These four processes are
linked across the company at the corpo?

rate, business?unit, and functional levels.
Clearly, strategies and performance tar?
gets must be consistent right through

the organization if it is to achieve its value
creation goals.

 

 

 

 

 

Grafikon koristi dve dimenzije kako bi upore?
dio razlicite mere uspesnosti poslovanja: neo?
phodnost dugorocnog planiranja i neophod?
nost kratkorocnog upravljanja bilansom
stanja jedne kompanije. Samo procena vred?
nosti putem diskontovanja neto novcanog
toka moie da ,,odgovori? na potrebe zadovol?
jenja obe dimenzije. Suprotan primer bi bio
fokus menadiementa tekucoj godini na
neto dobit ili neki drugi pokazatelj bilansa
uspeha, uz zanemarivanje mogucnosti da se
vrednost kreira i promenama bilansu stan?
ja, kroz, na primer, bolje upravljanje obrtnim
sredstvima i/ili investicijama rast i razvoj.

cilju primene koncepta
ko faktora vrednosti, neophodno je pailjivo
definisati i sprovesti Eetiri kljucna procesa
rukovodenja kompanijom. Prvo, kompanija
ili poslovna jedinica razvija strategiju kojom
definise nacin na koji moie da poveca svo?

ju vrednost. Ovaj korak podrazumeva anal?
izu okruienja kojem kompanija posluje,

kao i njenih konkurentskih prednosti. Dru?

go, usvojena strategija sluii kao osnova za
definisanje dugorocnih i kratkorocnih ciljeva,
koji treba da se baziraju na upravljanju os?
novnim faktorima vrednosti, Trece, neophod?
no je pripremiti akcione planove ibudiete 
cilju definisanja konkretnih koraka koji ce biti
preduzeti narednih 12 meseci kako bi se re?
alizovali usvojeni ciljevi. Konacno, potrebno
je usvojiti sistem 2a merenje performansi
isistem stimulacija koji su funkciji kako?
pracenja ostvarenih performansi i njihovog
uporedjivanje sa usvojenim ciljevima, tako i
motivaciji zaposlenih da svoje ciljeve i ispune.

upravljanja pre?

33

(б) Недопуштено преузимање делова текста из студије „Нови модели
приватизације у Србији“, аутора проф. Др Бориса Беговића, др Бошка
Живковића и др Бошка Мијатовића

Синиша Мали је дословно преписао делове студије „Нови модел приватизације
у Србији”, чији су аутори проф. др Борис Беговић, проф. др Бошко Живковић и др
Бошко Мијатовић, научни саветник. Студија је објављена у децембра 2000. године од
стране Центра за либерарно демократске студије, па у односу на дисертацију С. Малог
представља раније објављено ауторско дело.
Један од аутора студије, др Бошко Мијатовић, научни саветник у свом ауторском
тексту, објављеном у дневном листу „Данас“, 27. фебруара 2018. године наводи
следеће:
“Очигледно је да су државне и универзитетске власти решиле да сачекају да
тема оде у заборав пред налетом нових збивања. Чак ни скорашња петиција коју је
потписало више стотина универзитетских професора и научних радника са докторатом
поводом плагијата Синише Малог не утиче на њихов став. На Универзитету већ
годинама не може да се формира комисија за испитивање овог доктората, а председник
Републике брани Малога као да је за то компетентан.
У јавности се повремено јави сумња о снази доказа да се ради о плагијату (ретко
кога не мрзи да пролази кроз странице и странице доказа професора Раше Карапанџе).
Играјући на ту карту, Факултет организационих наука, на коме је Синиша Мали
докторирао, крајње безочно је закључио да нема речи о плагијату. Могу да разумем
њихов интерес да сакрију бруку, али се надам да ће их губитак репутације коштати.

 34

Да би се ова сумња макар мало развејала, навео сам доле неке делове
дисертације Синише Малога паралелно са мојим текстом из студије Нови модел
приватизације у Србији коју смо проф. др Борис Беговић, проф. др Бошко Живковић и
ја објавили децембра 2000. године и која је доступна на интернет адреси
http://www.clds.rs/pdf-s/s-privatizacija.pdf. Како се може видети, ради се о правом и
дословном преписивању, без имало препричавања. Недвосмислен плагијат. А ово
наведено свакако није све што је г. Мали преузео у свој докторат.
До сада се нисам јављао јер сам желео да моја држава и мој универзитет реше
проблем на прави начин, а не да ја радим њихов посао, на пример кроз тужбу суду за
плагијат. Очигледно је да су се ове наде изјаловиле.”
Плагирани пасуси у дисертацији Синише Малог
Беговић, Живковић и
Мијатовић

Синиша Мали

Повраћај може бити у
облику натуралне
реституције (враћања
имовине, односно
предузећа у својину) или
сувласништва на датом
предузећу или имовини
или у облику
компензације у виду
сувласништва на неком
другом предузећу или
имовини или у облику
државних обвезнице или
новца. Иако се
реприватизација у
источноевропским
земљама врши из других
разлога (морални,
кредибилитет државе),
ипак је њен споредни
ефект приватизација
друштвеног или државног
капитала.

Повраћај може бити у
облику натуралне
реституције (враћање
имовине, односно
предузећа у својину),
сувласништва на датом
предузећу или имовини, у
облику компензације у
виду сувласништва на
неком другом предузећу
или имовини и, коначно, у
облику државних
обвезница или новца. Иако
се реприватизација у
источноевропским
земљама врши из других
разлога (морални,
кредибилитет државе),
ипак је њен споредни
ефекат приватизација
друштвеног или државног
капитала.

Најстарији метод
приватизације је продаја
државног предузећа
приватним лицима. Та
техника коришћена је и
користи се и даље у
развијеном делу света, као
и у земљама у развоју.
Најпознатији пример је

Најстарији метод
приватизације је продаја
државног предузећа
приватним лицима. Та
техника коришћена је и
користи се и даље у
развијеном делу света, као
и у земљама у развоју.
Најпознатији пример је

 35

приватизација у Великој
Британији током 1980-их
година, која је и
покренула талас
приватизације у целом
свету.

приватизација у Великој
Британији током 1980-их
година, која је покренула
и талас приватизације у
целом свету.

Два су основна метода
продаје: јавни упис акција
и директна продаја
најповољнијем понуђачу.
Код првог, држава
фиксира цену акције и
нуди их на продају
заинтересованима, било
приватним лицима, било
институционалним
инвеститорима. Код
другог, држава организује
прикупљање понуда на
конкурентски начин
(тендери) или непосредно
преговара са
заинтересованим
инвеститорима. Могућа је
и комбинација ова два
метода продаје.

Два су основна метода
продаје: прво, јавни упис
акција; друго, директна
продаја најповољнијем
понуђачу. Код првог,
држава фиксира цену
акције и понуди их на
продају заинтересованима
– било приватним лицима,
било институционалним
инвеститорима. Код
другог, држава организује
прикупљање понуда на
конкурентски начин
(тендери) или непосредно
преговара са
заинтересованим
инвеститорима. Могућа је
и комбинација ових двају
метода продаје.

Продаја је практично
једини примењен метод
приватизације у
развијеним земљама и
земљама у развоју.
Понекад се одступа од
метода продаје по пуној
цени, јер владе, као
британска својевремено,
теже ширењу
акционарства и јачању
средњег слоја, па
организују јавни упис
акција са нижим ценама
од тржишних уколико их
купују грађани. Идеја је
да се попустима обезбеде
капитални добици купацаграђана и тако они
подстакну на упис.

Продаја је практично
једини примењен метод
приватизације у
развијеним земљама и
земљама у развоју.
Понекад се одступа од
метода продаје по пуној
цени, јер владе, као
британска својевремено,
теже ширењу
акционарства и јачању
средњег слоја, па
организују јавни упис
акција са нижим ценама
од тржишних уколико их
купују грађани. Идеја је да
се попустима обезбеде
капитални добици купацаграђана и да се они
подстакну на упис.

У земљама у транзицији,

У земљама у транзицији,

 36

приватизацију кроз
продају најдоследније су
користили Немачка (за
источнонемачку
привреду), Мађарска и
Естонија. Уколико је за
источнонемачку
приватизацију јасно зашто
је искључиво била
ослоњена на продају,
интересантно је погледати
разлоге Мађарске и
Естоније: у обе земље је
превагнуло схватање да се
добро управљање
приватизованим
предузећима може
остварити једино уколико
се она продају, а не и
уколико се бесплатно
поделе грађанима или
делимично бесплатно
запосленима.

приватизацију кроз
продају најдоследније су
користиле Немачка,
Мађарска и Естонија.
Уколико је за
источнонемачку
приватизацију јасно зашто
је искључиво била
ослоњена на продају,
интересантно је погледати
разлоге Мађарске и
Естоније: у обе земље је
превагнуло схватање да се
добро управљање
приватизованим
предузећима може
остварити једино ако се
она продају, а не и
уколико се бесплатно
поделе грађанима или
делимично бесплатно
запосленима.

Реформска естонска влада
чак је ангажовала
стручњаке немачке
приватизационе агенције
Тројханд у концепцијским
и техничким пословима,
уз велико ослањање на
међународне тендере.

Реформска естонска влада
чак је ангажовала
стручњаке немачке
приватизационе агенције
Тријханд у концепцијским
и техничким пословима,
уз велико ослањање на
међународне тендере.

Потреба за
приватизацијом великог
броја предузећа у
земљама у транзицији
покренула је око 1990.
године потрагу за
иновативним приступом.
И пронађена је ваучерска
приватизација. Идеја је
једноставна: грађанима се
бесплатно подели
специјалан
приватизациони новац
(ваучери), којима они
купују акције предузећа.

Потреба за
приватизацијом великог
броја предузећа у земљама
у транзицији покренула је
око 1990. године потрагу
за иновативним
приступом и пронађена је
ваучерска приватизација,
која се заснива на
бесплатној подели
специјалног
приватизационог новца
(ваучери) грађанима,
којима они купују акције
предузећа.

Ваучери се могу дати

Ваучери могу да се дају

 37

грађанима или у једнаком
или у неједнаком износу,
а према годинама
старости или радног стажа
и неким другим
карактеристикама.
Ваучерска приватизација
може бити организована
централизовано, за већи
број предузећа одједном
(чешки систем), или
децентрализовано, за
свако предузеће
појединачно (руски
систем).

грађанима или у једнаком
или у неједнаком износу, а
према годинама старости
или радног стажа и неким
другим карактеристикама.
Ваучерска приватизација
може бити организована
централизовано, за већи
број предузећа одједном
(чешки систем) или
децентрализовано, за
свако предузеће
појединачно (руски
систем).

Најпознатије ваучерске
приватизације су чешка (и
словачка) и руска, а делом
су јој прибегле Пољска,
Литва, Летонија,
Словенија, као и
централноазијске
републике (Јерменија,
Казахстан, Киргизија).

Најпознатије ваучерске
приватизације су чешка,
словачка и руска, а делом
су јој прибегле Пољска,
Литванија, Летонија,
Словенија, као и
централноазијске
републике (Јерменија,
Казахстан, Киргизија).

Чешка приватизација је
била централизована, при
чему је држава
истовремено продавала
велики број предузећа
користећи итеративну
технику промене “цена”.
Пошто су ваучери били
непреносиви међу
грађанима, формирано је
више инвестиционих
фондова који су
акумулирали ваучере
грађана и “куповали”
акције предузећа.

Чешка приватизација је
била централизована, при
чему је држава
истовремено продавала
велики број предузећа
користећи итеративну
технику промене цена.
Пошто су ваучери били
непреносиви међу
грађанима, формирано је
више инвестиционих
фондова који су
акумулирали ваучере
грађана и куповали акције
предузећа.

У Русији је ваучерска
приватизација била
децентрализована, а
ваучери преносиви. Ипак,
купопродаја ваучера је
била скромна, а већина је
инвестирана у предузећа у
којима су власници

У Русији је ваучерска
приватизација била
децентрализована, а
ваучери преносиви. Ипак,
купопродаја ваучера је
била скромна, а већина је
инвестирана у предузећа у
којима су власници

 38

ваучера били запослени.

ваучера били запослени.

Акционарство запослених
подразумева знатне
попусте на цену акција
(или делимично бесплатну
поделу) менаџерима и/или
запосленима у
предузећима која се
приватизују. Она тако
представља комбинацију
продаје и бесплатне
поделе, али с тим да су
бенефиције поделе
ограничене на запослене у
датом предузећу.
Одложено плаћање је
уобичајено, како би био
савладан проблем
недовољне куповне снаге
запослених.

Акционарство запослених
подразумева знатне
попусте на цену акција
(или делимично бесплатну
поделу) менаџерима и/или
запосленима у
предузећима која се
приватизују. Она тако
представља комбинацију
продаје и бесплатне
поделе, али с тим да су
бенефиције поделе
ограничене на запослене у
датом предузећу.
Одложено плаћање је
уобичајено, како би се
савладао проблем
недовољне куповне моћи
запослених.

Акционарству запослених
популарно је на подручју
бивше Југославије, као
политички најбезболнији
начин преласка из
самоуправне у приватну
привреду. Најбезболнији
зато што акционарство
запослених најмање мења
тип контроле над
предузећем – она остаје у
рукама запослених, бар у
кратком и средњем року,
до већег промета и
концентрације акција.
Стога су јој прибегле
Словенија, Хрватска,
Србија и Македонија.

Акционарство запослених
било је популарно на
подручју бивше
Југославије, као
политички најбезболнији
начин преласка из
самоуправне у приватну
привреду. Најбезболнији
зато што акционарство
запослених најмање мења
тип контроле над
предузећем: она остаје у
рукама запослених, бар у
кратком и средњем року.
Стога су јој прибегле
Словенија, Хрватска,
Србија и Македонија.

Прилог: Студија наведених
аутора, под наведеним
насловом.

 39

3) Погрешна примена материјалног права
У одлуци Наставно-научног већа ФОН-а, заснованој на Стручном мишљењу и на
одлуци етичког органа ФОН-а, није примењено материјално право садржано у Закону о
ауторском и сродним правима и у Етичком кодексу Универзитета у Београду, у
деловима који се односе на плагирање и примену правила цитирања, а морало је бити.
Наиме, одлуке надлежних органа о плагијату не доносе се само на основу стручних
мишљења, већ се мора применити важеће право.
Члан 49. Закона о ауторском и сродним правима (даље: ЗАСП), „Службени
гласник РС“, бр. 104/2009, 99/2011, 119/2012 и 29/2016, гласи:
„Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање,
као и други облици јавног саопштавања кратких одломака ауторског дела (право
цитирања), односно појединачних кратких ауторских дела, под следећим условима:
1) да је дело објављено;
2) да се поменути делови, односно кратка дела, без измена, интегришу у друго дело ако
је то неопходно ради илустрације, потврде или референце, уз јасну назнаку да је реч о
цитату и у складу са добрим обичајима;
3) да се на погодном месту наведе ко је аутор цитираног дела, који је наслов цитираног
дела, када је и где је цитирано дело објављено, односно издато, уколико су ти подаци
познати.“
На основу ове законске одредбе, у спорној дисертацији кандидата Малог, делови
туђег текста су могли бити пуноважно дословно цитирани само ако се ради о (а)
кратким деловима туђег текста; (2) о деловима туђег текста без измена; (3) ако је
преузимање туђег текста неопходно ради илустрације, потврде или референце; (4)
ако су ти делови туђег текста јасно назначени са следећим саставним деловима:
аутор цитираног текста, наслов цитираног дела, подаци о томе када и где је цитирано
дело објављено односно издато, ако су ти подаци познати. Поред тога, потребно је да
цитирање буде у складу са добрим обичајима, који искључују намеру обмане или
непостојање потребне академске пажње.
Све ове критеријуме морала је узети у обзир како Стручна комисија, тако и
етички орган ФОН-а, као и Наставно-научно веће ФОН-а. Међутим, ова законска
одредба не само да није цитирана, већ уопште није узета у обзир ни у Стручном
мишљењу, нити у одлукама наведених органа ФОН-а.
Уместо тога, као што проистиче из дела 2) ове жалбе – о погрешно и непотпуно
утврђеном чињеничном стању – чињеница је: (а) да су позамашни делови туђег
текста инкорпорисани у спорну докторску дисертацију; (б) да су делови туђег
текста преведени са енглеског на српски језик и приказани као сопствени текст;
(3) да се преузима туђи текст као сопствени, а не да се тај туђи текст уноси у
сопствени ради законом допуштене сврхе тј. ради илустрације, потврде или
референце; (4) да су - без икаквог, не само јасног, него икаквог означења туђег
дела, означавањем имена аутора, назива дела и других података - туђи текст и
идеје представљени као сопствени, а да се чак ни у попис литературе не увршћује
дисертација С. Хаилемариама и други извори, из којих су, кршењем забране

 40

плагирања и кршењем правила цитирања, преузети делови и представљени као
сопствени текст.
Такође, Стручна комисија, као и наведени органи ФОН-а су пропустили да
оцене да ли је преузимање туђих текстова које су утврдили “у обиму од 7%“
извршено у складу са добрим обичајима, тј. да ли је извршено са намером или без
намере обмањивања од стране аутора спорне дисертације С. Малог и да ли је
извршено услед недопуштене академске непажње и немара, а били су дужни и ову
оцену да дају, нарочито зато што су се позвали ма „међународне стандарде“.
У стручној литератури на српском језику објављен је рад проф. др Владимира В.
Водинелића, под насловом „Забрана плагирања и право цитирања у науци“, у часопису
„Правни записи“ Правног факултета Универзитета Унион у Београду, бр. 1/2015, стр.
126 – 200, у којем је детаљно обрађен наведени законски оквир о забрани плагирања и
правилима цитирања. Закључци аутора В. В.Водинелића, изведени на основу ових
разматрања о конститутивним елементима плагијата, су следећи:
„а. Да постоји ауторско дело, са или без ауторскоправне заштите (даље: изворно
дело или преузето дело);
б. да постоји још једно дело (плагијаторско дело), које је потпуно или битно
подударно са изворним делом;
ц. да је подударно друго дело настало доцније;
д. да је настало намерним или немарним преузимањем изворног дела;
е.да је објављено без навођења изворног дела и/или његовог аутора;
ф. да је објављено као сопствено, присвајањем ауторства изворног дела, или као
дело именованог или анонимног трећег, приписивањем трећем ауторства изворног
дела;
г. да противправност његовог објављивања није искључена законом.“ (В.В.
Водинелић, наведено дело, стр. 141, 142.
О услову наведном под б. – о потпуној или битној подударности изворног и
плагијаторског дела, В.В. Водинелић у наведеном раду, пише следеће:
„Подударност се утврђује поређењем. Али, није реч само о кванитативној
димензији подударности, већ и квалитативној. Ако су два дела, на пример, два научна
чланка, подударни од наслова до последње тачке последње реченице, подударност је
потпуна не само у смислу истогласећег текста него и у смислу интелектуалне творевине
исказане кроз тај текст. Али, и ако је једно дело краће, а друго дуже, једно са већим
бројем речи, друго са мањим, једно са краћим, а друго са дужим реченицама, једно са
допадљивијим а друго са мање допадљивим стилом, једно са елегантним, а друго са
мање отменим изражавањем итд., тиме није доведена у питање битна подударност дела
као особитог уобличења истоветне идеје, ако је то уобличење доиста особито.
Квантитативно, дакле, дела могу са разних аспеката бити дивергентна, али је за
постојање овог услова за плагијат неопходно и довољно да су квалитативно подударна
– да оба садрже исту оригинално уобличену ауторску идеју. Не морају бити подударна
и формално, тј. да гласе исто, довољно је да им је смисао исти; плагијат није само
ропско, дословно преузимање, него и преузимање смисла, или садржинска
модификација, преформулисање, додавање делу или скраћивање дела.“ (стр. 146, 147.
наведеног дела).

 41

Описани начин дефинисања конститутивних састојака плагијата, прихваћен је у
судском тумачењу плагијата, тј. у правноснажној пресуди Апелационог суда у
Београду, Гж 4 број 92/2017 од 25. 06. 2018. године. Ставови В. В. Водинелића су
изричито наведени и прихваћени од стране суда као конститутивни елементи
правног појма плагијата и постали саставни део судске праксе о плагирању
(видети нарочито стр. 11 и 12 ове пресуде). У конкретној спорној ствари суд је утврдио
постојање плагијата.
Прилог: копија пресуде Апелационог суда у Београду Гж 4 број 92/2017 од
25. 06. 2018. године
У члану 11. Кодекса професионалне етике на Универзитету у Београду (даље:
Кодекс), који је донео Сенат Универзитета 22. јуна 2016. године. године прописано је:
„Академска честитост чланова универзитетске академске заједнице заснива се на
самосталности у академском и научном раду, односно спровођењу оригиналних
научних истраживања, представљању властитих резултата и на строгом поштовању
ауторских права других“.
Чланом 21. Кодекса, изречене су забране које је С. Мали у својој дисертацији
прекршио:
„(1) У научноистраживачком раду није дозвољено плагирање, лажно ауторство,
измишљање и кривотворење резултата и аутоплагирање.
(2) Забрана из става 1. овог члана се односи на све писане радове наставног и
научног особља и студената Универзитета (семинарски рад, дипломски или завршни
рад, мастер рад, специјалистички рад, магистарски рад, докторска дисертација, рад у
часопису, уџбеник, монографија, поглавља у зборницима и сл.), као и несавесно и
неодговорно
приказивање
чињеница
у
извештајима
о
наставном
и
научноистраживачком раду.“
Синиша Мали је у време пријаве, израде и одбране докторске дисертације имао
својство студента Универзитета у Београду и, неспорно у оквиру тог Универзитета је
одбранио своју дисертацију, те је његов рад обухваћен ставом (2) члана 21. Кодекса.
Кодекс, у чл. 22. садржи и дефиницију плагирања, која је детаљнија од законске
дефиниције:
„(1) Плагирање је представљање туђих идеја или туђег рада, у целини или
деловима, без навођења изворног ауторства или изворника, односно противзаконито
присвајање туђих интелектуалних творевина и научних резултата и њихово
приказивање као својих, као и:
– дословно преузимање текста другог аутора, односно копирање из електронских
или штампаних извора, са српског или страног језика, у деловима или целости, без
навођења имена аутора и извора из којег је текст преузет, као и без јасног обележавања
преузетог дела;
– препричавање или сажимање текста другог аутора из електронских или
штампаних извора, са српског или страног језика, у деловима или целости, без
одговарајућег навођења имена аутора и извора из којег је текст преузет, као и без јасног
обележавања препричаног дела;

 42

– представљање идеја других аутора као својих, без одговарајућег навођења имена
аутора, односно извора из кога је текст преузет.
(2) Чланови академске заједнице гарантују изворност научних радова које
објављују, као и тачност у приказивању и навођењу информација о пореклу идеја и
навода којима су се у раду користили.“
Ни ЗАСП ни Кодекс професионалне етике не прописују никакав квантитавни
минимум плагирања који би био допуштен. И оних 7%, колико је утврдила Стручна
комисија, а прихватили органи ФОН-а довољно је да се плагирање, на основу ЗАСП,
Етичког кодекса и успостављене судске праксе, утврди. То, нажалост, није учињено.
На основу навода ове жалбе, уверени да је Синиша Мали у својој дисертацији
прекршио забрану плагирања и повредио правила цитирања из чл. 49. ЗАСП, да је
показао академско непоштење и тиме прекршио одредбу чл. 11. Кодекса, да је
прекршио забрану плагирања из чл. 21. Кодекса, те да његов рад показује да је извршио
акт плагиранја дефинисан у чл. 22. Кодекса, нарочито радњама описаним у чл. 22. ст.
(1),
предлажемо Одбору за професионалну етику Универзитета у Београду да
преиначи одлуку Наставно-научног већа ФОН-а, као и етичког органа
ФОН-а од 8. маја 2019. године, обе донете на основу Стручног мишљења
Стручне комисије од 3. априла 2019. године и да утврди да је дисертација
кандидата Синише Малог под насловом „Креирање вредности кроз процес
реструктуирања и приватизације – теоријске концепције и остварени
резултати у Србији“ плагирани рад, те да обавеже надлежне органе
Универзитета у Београду да ускрате издавање докторске дипломе
именованом кандидату.